(СПАС: Једини народни антисистемски савез свих Срба света, Руса у Србији и војске)

Увек је добро познавати „позадинску игру карата“, говорила је у 17. веку Маркиза де Севиње. Ко не зна шта је иза паравана и иза појавног, тај нити шта зна, нити шта разуме. Јер, наша чула, како је то још Платон приметио, у многоме су илузија. Зато су и „пара“ и  „мета“ (иза), увек важне категорије.

У Страдији се спремају избори, а кандидати су поглавице које су већ  одавно седеле у златној кочији крвожедне власти краља – ханибала Бокасе. Поред позиције, ту је и лажна, нулта О-позиција са истуреним малим дсс („да смо сити“ и „дај самој себи“) и функционерима који већ 16 година живе од зноја нас других родољуба. Нико од њих се није љутио, нити узнемирио још давне 2005. године када је у Београду јавно и гласно отворена канцеларија најагресивнијег Јужног Напуљског крила НАТО. У складу са општом шизофренијом овог подневља (а донекле и дозом кретенизма, јер недостатак селенијума у земљи изазива кретенизам), све су шаховске фигуре попадале на туђа места. Садашњи премијер је онда био против Нато силе и присиле, а данашња лажна опозиција је била ЗА.

Затим је неко случајно оборио шаховску таблу и испретурао све пешаке. Сада су се ти исти који су тада тапшали Нато сили у Скупштини, преформулисали у „уаа-Нато опозицију“. Толико су жељни повратка на високе посланичке плате да се сваки дан нуде „српским медијима“ која је, као „веце“ папир, купио амерички генерал Пираеус (аудиовизуелна), заједно са немачко-швајцарско-америчком фирмом која је купила целу групу Блиц, Ало, Нин и осталу дружбу… А лажно-опозиционим „кандидатима“ и интригама ових новина изгледа да је потребна већа количина „веце“ папира, и то после сваког говора.

Али, изнад свега је тим лажно опозиционим кандидатима стало да добију имунитет како после избора не би добили затвор. Народ треба да зна да је циљ већине кандидата на априлским изборима да се заштите од добијања затвора (и констипативног и правно-казненог)!  Иначе би им иницијатива „из руку брзо прешла у ноге“, како је писао српски Хашек и наш породични кум, Бранко Ћопић.

Премијер, као овдашњи (м)ученик Мазарена, Макијавелија и Игњација де Лојоле, интелигентнији од већине лажњака у опозицији, угостио је на својој софи готово све њих. Као некада Милошевић вођу СПО, или остале сараднике, тако је и Вучић данас схватио ко му је и када потребан. Још у самом почетку, под притиском западњака и  блиске балканске државице која је имала једног краља Звонимира, великодушно је дао председници мини- дсс-а насловну страну листа Политика. Замислите опозицију која добије насловну страну главног владајућег листа, оног који је у улози „бича народа“, како би рекао Освалд Спенглер!

Али, леле и куку! ништа од тога, јер кад не иде, онда не иде. То му дође као неко насилно навлачење Пепељугине ципелице на једну од лажних изабраница са стопалима погрешног броја. Кад онај Горе није дао дара, ципела на ногу не може да се навуче, па макар била купљена и у римској Курији. И премијер је то одмах увидео. Не баш одмах, али скоро одмах. Врло брзо је схватио да дотични лик нема никакве снаге, ни харизме (и да се политички програм своди на број „ципела као стонога“- истинит цитат из интервјуа „Новостима“ 2008. године), па се брже боље од ове опозиционарке „опростио“, почевши да прима све друге дечаке, „председничке кандидате“ тзв. „уаа-опозиције“. На фотељама премијера многи се од њих редом изређаше (јадни, ни не знају да постоје фотографије на којима се виде чак и бубуљице на њиховим лицима), сви маштајући да су баш они та изабрана будућа „невеста“.

Са великом манипулативном спретношћу, премијер их је све „шармирао“ (шамарао)  и поделио им опозиционе улоге. Дао им је и редне бројеве и формирао прву, другу, трећу, четврту и пету Србију. Дечаци одмах купише нове и скупе кравате за Парламент. Једни су се молили богу, други се заветовали, трећи се светили моћном пра-оцу хорде Шешељу, четврти се, неуспешно убијајући стрица, и даље драли „Вучићу педеру!“… И док су то радили, он их је све вешто надиграо и сваком обећао по неку кесу дуката од лажног венецијанског злата. Ону стару, задриглу „левицу“, избацио је напоље јер је видео да сви имају огромне стомаке и да су му развалили скупе фотеље. А на неке се баш сажалио. Неки ће, можда, као лидер СПО кога је опет извадио из музеја воштаних фигура Греван у Паризу, „ући на листу“, могуће је, ко зна, и као „половина посланика“. Остали ће добити по један јогурт са сендвичем и захвалницу да окаче на зид (кад већ не може докторат, јер је мега пројекат састављања владе преко лажних доктората,  пропао захваљујући баш премијеру).

Априлски „блиц-криг“ избори биће за нему већину народа врло скупи. Најлепше би било да се одржавају баш првог априла, а да на челу свих листа буде угледни и у народу вољени политичар кога сви знају и поштују, по имену Шојић. Крађа се подразумева, јер је она наш „Велтаншаунг“, српски речено, слика света: Отми и укради!, а достојанственије ми то зовемо, „светоназор“. Енглески и амерички амбасадор честитаће лауреатима пре затварања бирачких кутија. Сабраће се претварање свих баба у жабе  и све пешадије бившег антинародног система у прости збир, те ће се сви заједно у финалној сцени претворити у златне бундеве, тачно пре поноћи. Руских посматрача неће бити, довољни су амерички и енглески, односно „Цесид“, као њихови издресирани омладинци који ће применити “exit pool’ метод навођења ракета на циљ.

Али, дешава се нешто што мало ко види, јер је завеса моћи увек непрозирна. Само се немоћ одмах уочи. Амерички и енглески гусари спремају се да премијера баце у дубоки океан пун атлантских ајкула. Отписали су га, не треба им више, довољно је радио, скоро као Калвин.

Велики новац упумпан је у тројку „нарко чедо-тадић-пајтић“, које пакују у нове омоте лоших шпагета „Данубиус“ (чији је први од ове тројице, изгледа, и власник), или „Краш чоколада“, иако се на њих одавно ухватила трулеж и плесан. Они су та „нова“ лажна „либер-левица“, спремна за извоз у картонским кутијама преваре, са безукусом  „Заједно“ скуваних резанаца,  која треба да замени „уаа-педеру-десницу“, јер ова сувише заудара на шљиву. Али, „народ  зна“- како је гласила једна бивша парола, дуго студирана и скупо плаћена од стране мангупских маркетиншких агенција. Наравно да Срећко из Бабушнице увек  зна, а да то ништа и никог не кошта!

Опасност од елиминисања „ловца“ састоји се у следећем: Амерички саветници везали су Вучићу руке и ноге и спремају се да га баце у море  ајкулама атлантских дубина. Он санкције Русији неће ударити и Шешеља неће вратити Хагу, што би ДОС О-позиција одмах урадила. Једнооки гусари спремају се да спроведу премијера, јер је споразум за спровод преко Нато трупа (започет 2005. године) управо потписао његов поочим.

Почетак шах-мата: Руси стављају омчу на врат сваком скоту који дође у Србију, а премијеру намећу свог топа  у лику изненадног и ненаданог Ненада, из народњачког племена. Његова „мекоћа“ и обрашчићи су само варка. „Уаа-родољуби“ га псују, каменују и узвикују „бескичмењаку, продао си се“, док се руски топ диверзијом приближава америчком краљу и краљици. Паралелно са тим, Шешељ остаје у Србији. Ловац је дезактивиран. Овим тек почињу промене изнутра.

Прва партија турнира је завршена.  То је све била магија „Мајстора и Маргарите“. Народ ће, у Србији, као и у протеклих двадесет година, бирати вечни и сигурни демократски избор, између „истих“. Ово је једини „сигуран глас“, глас истима. Али, руски топ ће се за већи број километара приближити Белој кући, пардон, Белом двору и Скупштини.

Сви се тренутно налазе у изборној сеоској пиљарници и у систему Великог Инквизитора. Сви осим СПАС-а. Сви играју уџбенички шах, али креативне потезе не умеју да изведу због болова у леђима. Предуго су седели у фотељама. Знају да сабирају, али не знају чему ће им тај збир после служити. Желе да победе српског Калвина да би добили два посланика у Парламенту и остварили исто оно у шта се Калвин увек клео: новац. Нико од њих не жели да промени систем. Али, охрабрујуће је да то желе сами Руси (они иза завесе).

Руси ће одиграти врхунски шах. У Србији ће се ускоро све променити из корена, али не од стране лажне опозиције, нити од повратка ДОС-а на власт. Руска страна зна да је лажна опозиција веће зло од овог што сад имамо. Десиће се, зато, другачија магија.

Време спаса се, упркос  свему, приближава, јер су ови избори за народ као пилула за повраћање. Колективни политички суицид је део космичких правила, поготово на овим просторима. Душегупка почиње 24 априла, тачно на дан бомбардовања. Замислите да тада источна Страна света заиста „опали“ и уђе тенковима на Андрићев венац. Процена је таква да то неће бити ни потребно, јер ће живо блато нарасти до гуше.

Атлантске службе покушаће да уз помоћ миграната направе хаос у Македонији, Србији и Републици Српској, али ће их онај иза завесе спречити. А чим се сви удаве у заједничком блату, долази СПАС.

Најзад, СПАС, једини који овде уме да игра шах, спрема се за  сутрашњи: шах-мат у неколико потеза. СПАС игра на начин на који је играо мајстор Аљехин. И, најзад, СПАС ће временом стварно спасти земљу. Долази тај тренутак, полако, али сигурно, знамо зашто.

Зато јер је Србија српском народу  још увек мила.