ПИСМО СРПСКОМ НАРОДУ ФРАНЦУСКОГ ПРИЈАТЕЉА, МАЈОРА ПЈЕР АНРИ БИНЕЛА

Pre četrnaest godina, počela je NATO agresija protiv ponosnog i slobodnog srpskog naroda, drama koja se dogodila uz saučešće jednog, od strane NATO-a i njegovih satelita zloupotrebljenog dela javnog mnjenja!

Upravo zato što sam se odlučio da osujetim takvu nesreću, dalji tok događaja bio sam primoran da pratim iza rešetaka francuskog zatvora, tok događaja koji će njegove učesnike i krivce zadugo istorijski obeležiti.
binel
Pred najavljenim zločinom bombardovanja vaše zemlje, osetio sam istovremeno i stid i ponos.

Stid jer sam video svoju zemlju kako se dobrovoljno upušta u veliko izdajstvo, izdajstvo, pre svega, same sebe. Učestvovanje u takvom zlodelu nije moglo da služi francuskom narodu, ali ono najgore u svemu, bilo je to što su naše vlasti izdale tradicionalno prijateljstvo dva naroda izgrađeno na nasleđu istorije.

Bombardujući Beograd kao što su to činili nacisti za vreme drugog sv. rata, saveznici su sebe ocrnili za večnost.

Ali, osetio sam tada i ponos. U toku mog boravka u Bosni i Hercegovini, počeo sam da upoznajem srpski narod. Iako je situacija tamošnjih Srba bila teška, oni su u odnosu na zahteve okupatorskih snaga, jedini uvek hrabro držali svoju reč, svetu, datu reč, uništenu kasnijim Dejtonskim diktatom.

Iz mog pariskog zatvora, osetio sam jako prijateljstvo prema Srbima koje su tukli zato jer su branili život, kulturu i slobodu, svoja najosnovnija prava. Osetio sam ponos gledajući srpske rodoljube na mostovima, kao hrabre žive mete otadžbine koju vole. U toku mog tamnovanja, dobio sam mnogo pisama podrški od Srba kako iz Francuske, tako i iz Srbije. Na jednoj razglednici, broja 188, frankofilske edicije, koju držim u svojoj radnoj sobi i koja me prati u svim mojim prebivalištima, pisalo je: srpski i francuski oficiri u prvom svetskom ratu, a ispod toga: Hvala komandante Pjer Anri Binel! Srbija se moli za tebe ovog marta 1999. Potpis: prof. Branko Vasiljević.

Kada su me 2003. godine u Beograd pozvali moji prijatelji Iv Bataj i Mila Alečković, a zatim kada je direktor edicije Gutembergova Galaksija, Bavrlić štampao moju knjigu „Zločini Nato“, najzad sam mogao da upoznam zemlju heroja pod bombama ubica. Prešao sam Ibar ka Kosovskoj Mitrovici, pod neprijateljskim pogledima Albanaca i pod zaštitom Srba sa severa. Shvatio sam tada koliko je moj kraj Ariež, na jugu Francuske blizak ovom južnom parčetu vaše srpske kosovske zemlje. Blizak po planinama, po gorštačkom životu, po surovim zimama. I mi smo u prošlosti morali da se borimo protiv osvajača sa severa, naš visoki Montsegur za nas Francuze sa Pirineja, isto je što i Kosovo polje za vas Srbe.

Drama se danas nastavlja priznanjem nezavisnog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita. Ali, i Francuskoj je od 1940. do 1945 bio oduzet Alzas, pa smo se iz te okupacije izvukli.

Danas je Francuska opet, na opasnoj krivini. Kao i Srbima, ostala nam je nada. Sile koje su obogaljile Srbiju i Francusku, izazvaće uskoro pobunu i dizanje naša dva naroda. Zbog toga naša i vaša mladost mora da se odupre lažima potrošačkog društva.

Narodi koji nemaju prošlost nemaju budućnost. A oni koji sačuvaju svest o tome ko su i šta su, svest o onima koji su ih stvorili, ako od modernizma uzmu ono što je dobro, mogu da nastave put dalje. Svetsko kretanje pokazuje da naši neprijatelji podstiču samo slabost i lenjost. Ali, budućnost sveta koji nas čeka pripada onima koji su jaki, skromni i jednostavni. Mi odrasli moramo svojoj deci da pokažemo taj put. Vođeni našim duhovnicima, ali uz svu našu ljudsku snagu, mi ćemo uzeti sudbinu u svoje ruke.

Vi Srbi kroz čitavu istoriju pokazali ste hrabrost, barem od vremena bitke na Kosovu polju. Vi danas niste sami, čak i ako su trenutno vaša braća buduće zajedničke borbe još prigušena u tišini. Vera u Boga, u otadžbinu, u koren i tradiciju, izvori su naše slave u budućnosti.

Danas, na desetogodišnjicu užasa koji vam se dogodio, a kome će jednom doći kraj, želim da vam kažem koliko sam vam prijatelj i koliko vas volim.

Neka je slava i dugovečnost srpskom narodu!

Vaš prijatelj i vaš brat, PJER ANRI BINEL

——————————————————

PAR REČI O BINELU

Zbog majora francuske vojske Pjera Anrija Binela NATO agresija na tadašnju SR Jugoslaviju odložena je za pola godine. „Srpski špijun u NATO-u“, kako ga je tada označila zapadna štampa, oktobra 1998. predao je jugoslovenskom obaveštajcu dokumente sa spiskom ciljeva napada, te je bombardovanje sa oktobra 1998 pomereno za mart sledeće godine. Pred francuskim sudom, u dvodnevnom postupku, Binel je 12. decembra 2001. osuđen na dve godine zatvora, plus tri uslovno. Računajući i desetomesečni pritvor, Binel je u zatvoru proveo 14 meseci, braneći pravdu i narod kome duhovno pripada. Okrivljen je, kako je pisala američka štampa, za treću najveću izdaju NATO-a, a Binel kaže da to nije bila izdaja već svesna pomoć Srbima kako bi imali što manje žrtava od vazdušnih udara NATO-a. „Pred najavljenim zločinom bombardovanja vaše zemlje, osetio sam istovremeno i stid i ponos“.

Veliki čovek i prijatelj srpskog naroda Pjer-Anri Binel shvatao je svu surovost namera NATO-a i stavio se na stranu pravde i „Srba koje su tukli zato jer su branili život, kulturu, slobodu i svoja najosnovnija ljudska prava“. Žrtvujući svoju oficirsku karijeru želeo je da pomogne jednom pravdoljubivom narodu koga je mnogo zavoleo.