Не направити топoграфску мапу затрованости уранијумом је злочин – оболети од рака због необележеног нуклеарног смећа је смртоносна телесна повреда из нехата!

 

Немати вољу да се направи топографска мапа затрованости уранијумом је исто што и знати за опасност по живот а не упозорити на њу. То је равно убиству из нехата. Ових последњих избора 2014. смо били сведоци јагме за посланичка места, јагме странака за власт, а да ни једној од њих није ни на крај памети било да упозори народ где и на којим подручјима Србије вреба Смрт или у нешто “бољем” случају карцином и ко зна која све врста малигних обољења. Метода за то утврђивање веома је једноставна и скоро да и не кошта ништа, а сигурно не кошта нити делић оних пара које су утрошене у плакате својих странака које су се представљале народу као спасиоци.

znak-radioaktivnosti-zuto-crni
Да би се направила топографска карта цезијумом затрованих региона потребно је само нешто мало добре воље државних представника и институција односно Министарства здравља. Све што треба да се уради за тако важан подухватје да се изда наредба здравственим установамa да скупљају млечне зубе деце и да означе општину односно регион у којем дете живи и наведе датум рођења и то без личних података – како би се сачувало право на приватност. Пошто се цезијум таложи у костима, где остаје до краја живота, млечни зуби су идеалан узорак за установљавање цезијума без да боли или било којих последица да има.
Анализом тих млечних зубића на садржину цезијума добили би тачне податке о загађености подручја у којем дете живи. Чернобиљски облаци су прелетели преко Србије и сигурно оставили нешто свог смртоносног радиоактивног отрова. НАТО је бацао тоне и тоне муниције затроване отровним уранијумом, а да није ни покушао да ублажи народу патњу коју је нанео недужном свету тровањем животног простора. Наравно да за такву мапу немају никакве заинтересованости савезници западне, северноатлантске алијансе ти који су нас тим уранијумом бомбардовали. А како би и били заинтересовани кад су свесни да би неко могао затражити и оштету!
Да они прећуткују свој почињени злочин некако се може и аргументовати, схватити да за то имају разлог. Али зашто о томе ћуте наши политичари, политичари странака које су до сада држале власт у својим рукама? Зар им није јасно да знати за смртоносну опасност, а прећутати је да је у ствари саучесништво у злочину! И овог пута као и пре више година, ако не и деценија, упозоравам јавност на овај по живот и здравље опасан проблем. Апелујем на све политичаре, а посебно на оне из опозиције, да се овај проблем тематизује и прида приоритетан значај, јер у нашој лепој Србији нико ама баш нико не може бити сигуран да ће и сутра бити здрав. Сваком мора бити јасно да му је здравље поклон који би му могао бити сваког тренутка одузет.
Душан Нонковић, уредник Гласа Дијаспоре