Проф. Др Мила Алечковић

Шта је то „ПСИОП“? Када би могло да се преведе на српске речи, било би боље, али не може. Најједноставније, реч је о  психолошкој операцији  која се користи у баналној и лицемерној политичкој пропаганди. Ево како то конкретно изгледа на анализи једног недавног догађаја у Француској.

Европски воз на линији Амстердам-Париз био је 22. августа  жртва атентата.

Наводим до сада познате чињенице о овом догађају. Наравно, додала сам им моје коментаре, на основу сопствене интуиције и логике, без ичијег утицаја, јер никаквих интерпретација , нити оспоравања датог догађаја до сада није ни  било. Дакле , догађаји се нижу овако:

„Непознати  исламски терориста“ (Мароканац) улази у „Талис“, воз на линији Амстердам-Париз, са огромним калашњиковим, али нико то не примећује.

Један француски путник  устаје у току пута са свог седишта и иде у тоалет где наилази на терористу са калашњиковим који се спрема да пуца ; не прецизира се где и на кога , јер жртава међу путницима до краја догађаја није било.

Два храбра америчка маринца (од којих један носи чувено презиме Спенсер), који су специјалци-војници случајно на годишњем одмору на линији Амстердам-Париз, све то чују (прецизније, чују звук калашњикова иза дебелих ВЦ врата у возу који иде брзином преко 3оо км на сат ), излазе и скачу на њега  разоружавајући га.

У помоћ им притиче британски путник Крис Норман (постоји један рок певач са тим именом), који се  храбро одазива, док већина осталих путника  уплашено дрхте на својим седиштима.

Два Американца и један Британац  заједно разоружавају терористу, а овај хладним оружјем благо рањава Америчког маринца и једног америчко-француског студента који седи на свом седишту. Затим  терористу,  како сами сведоче, сви заједно,  ударају у главу све док се овај не онесвести.

Аамеричко-француски студент , иако рањен, све то снима видеом.

Један француски глумац  акционих филмова и сценариста (Жан Уг Енглад), односно глумац филма о шпијунажи  редитеља  Лика Бесона (под називом „Никита“) који се такође нашао у истом купеу (сви су се, као случајно, нашли у истом купеу) , пошто је „преживео“, описује за француска медија цео  догађај. Абракадабра…

Наравно, осим њега не постоји ниједан други сведок, нико од силних путника ништа није посведочио. Дакле, глумац је крунски сведок.

Француски глумац тврди да су се француски возни контролори показали као велике кукавице закључавши се у једну просторију, док су амерички маринци  поступили херојски (Ово може да указује само на то да контролори нису били упознати са сценаријом догађаја, па су се, јадни, понашали природно). Тиме се, наравно, појачава храброст Американаца наспрам кукавичлука Француза. Уосталом, догађај се одвија баш када је воз ушао у територију Француске, иако се терориста укрцао у Белгији. Белгија је УСА савезник, а Француска је побуњена и проблематична, тако да храброст УСА маринаца треба доказати на територији  Француске.

Сви Французи цео викенд слушају о овом догађају (догодило се баш на викенд , у суботу 22. августа када људи имају највише времена да слушају вести које се понављају по цео дан:  о храбрости америчких војника, путника Британца, као и америчко-француског студента. Психолошко павловљевско условљавање је потпуно испуњено поруком: свака храброст везана је за Америку и Американце, ништа без њих. Европљани су трутоње (осим, наравно, оних који су специјалним везама везани за УСА).

Један  маринац и америчко-француски студент су на крају догађаја само благо рањени ножем, али то нико није видео. Калашњиков се чудесно сам блокирао, тако да терориста, ни пре него што је био разоружан, није никога убио. Новинари добијају кратку и непрецизну информацију о томе да на крају нико није животно угрожен. А иначе су могли да буду сви мртви, или  мртви од смеха.

УСА председник Барак Обама похваљује своје храбре маринце, а француски председник Оланд  се спрема да у Јелисејској палати прими америчке војнике са британским путником, и одликује их. Вероватно данашњом Легијом части.

Идентитет терористе је до сада само напола утврђен, односно француска медија наводе једног мароканског терористу, радикалног исламисту, старог двадесет и шест година из Шпаније на путу за Сирију (преко филијале у Белгији или у Француској, у то нису сигурни), али тврде да његов прави идентитет није до краја утврђен (и вероватно неће ни бити).

На крају сви путници живи и здрави стижу у Париз, а сви Французи схватају да без храбрих Американаца нема победе над тероризмом, што је равно некадашњем америчком, савезничком искрцавању у Нормандији (узгред, тада је и почела данашња окупација Француске).

Ето, овако, преко филмски режираних „ПСИОП“- операција, француске власти „лече“ већински народни анти-американизам, настао због огромног броја избеглица које Французи ад инфинитум морају да примају , углавном захваљујући  непрестаним Јенки-ратовима .

Тако отприлике изгледа једна просечна  и лоше склепана „ПСИОП“ режија, односно операција психолошког рата  која је , од времена „36 кинеских стратегија“ до данас, правило игре у прљавој политици. Питање је само коју популацију гађа осмишљен филмски  (неуспео) сценарио.

Већина зомбиране популације потрошача , односно конзумената, у Француској, у Белгији, у Холандији, а вероватно и у Америци и даље, после овог „срећног догађаја“, односно несрећног догађаја који се „срећно завршио“, ни у шта не сумња. Они имају много виши стандард живота него народ у Србији, много више конзумирају добре сиреве и добра вина него књиге, па вероватно зато немају у резерви нимало „здраве параноје“, како бисмо  у шали рекли  ми психолози и психијатри (јер параноја, опрез и глад јесу у некој даљој вези). То је као када крв из главе, из фронталног кортекса и можданих центара, пређе (сиђе) претежно у органе за варење.

Да закључим, и Французи и Белгијанци заборављају данас да овакву медијску пилулу један  довитљиви , интуитивни и непогрешиви Херкул Поаро свакако не би прогутао.

Најзад, зашто сам све ово писала када је то, према мом занату, само „школски случај“ психолошке манипулације ?

Зато да би се спремио народ у Србији да на време препозна превару, ако се деси да „Нато снаге“ , или неки лепи, храбри и истренирани маринци који ће се затећи на годишњем одмору у Београду, помогну, лошим, тромим и пијаним Србима, у неком, не дај Боже, терористичком чину.

То највероватније неће бити у српском возу, јер наши возови миле 40 км на сат, те би чак и оријенталним терористима којима је Алах поклонио све могуће време света, било предуго, а акциони филмови без брзине не могу. Али, ако видите неког избеглицу да са калашњиковим улази у Бус-плус,  може да се деси да баш иза вас стоји  амерички или енглески специјалац неког познатог имена као на пример  Мур , Флеминг, Конери, или Бонд .

Јер, ако у Србији буде 300 000 несрећних избеглица, знајте да ће  бити бар 200 000 срећних УСА специјалаца на годишњем одмору!